DRUGAČIJA, A ISTA Kroz osmijeh odgovorim: “I mi cigani imamo dušu!”

Lavovski se boriti, ključ je uspjeha, kaže ova mlada aktivistkinja. Šta to znači u praktičnom životu i šta iz svog iskustva poručuje svakoj ženi koju danas propituju, diskriminiraju ili stigmatiziraju?
Ponos, borba i ljubav Jovane Barbu
Rođena prije tačno dvije decenije, toliko dugo i snažnija, borbenija, svjesnija od drugih – i drugačijih. Jovana Barbu, aktivistkinja, studentica prava, novinarka – drugačija od drugačijih jer cijeli život njima pojašnjava da je zapravo – ista.
„Moje suočavanje s pogledima, pitanjima i komentarima počinje od mog rođenja. Eskaliralo je u osnovnoj i srednjoj školi. Kao dete koje se uvek borilo za sebe i koje je sve podnosilo sa osmehom na licu, nije mi bilo lako. I ja sam čovek, živo biće. Bila sam bezbroj puta povrijeđena – što komentarima, što pitanjima. Ali idemo dalje. Mi smo jako čudna nacija, ljudi čudnog mentaliteta. Kad želimo da saznamo nešto, ne biramo ni sredstva ni način. Ne marimo da li će neko biti povređen ili ne. Kada me ljudi pitaju nešto ili konstatuju vezano za moju nacionalnost samo kroz osmeh odgovorim: “I mi cigani imamo dušu!” Vidim da se postide tad i nikada me više ništa ne pitaju i ne konstatuju.“ – priča Jovana.
Odgovarati na stalna pitanja, ispitivanja, složeno je i opterećujuće u svakoj životnoj dobi, posebno kroz rano odrastanje. Veliku ulogu u tome kako se nositi sa životom, za Jovanu je imala njena porodica.
„Porodica je stub društva, pa tako i mog odrastanja. Oduvek su me podržavali u svemu.. Čak me i kritikuju kada vide koliko radim i koliko se dajem za nešto što nema previše pomaka.. Ali da njihovog vaspitanja nije bilo ja danas ne bih bila ovo što jesam. Ponosna sam na svoje korene.“ – objašnjava Jovana Barbu.
Kroz svoje obrazovanje i rad, zalaže se za jačanje žena i otklanjanje stigme prema ženama pripadnicama manjina, uključujući Romkinje. Kako to izgleda i sa kakvim se problemima žene Romkinje suočavaju kroz život?
„Glavni problem Roma jeste nepismenost i neemacipovanost. Od toga kreće sve.
Žene Romkinje su najugroženije. Samim tim što ljudi misle da je “tradicija” rana udaja, da je “tradicija” da se ženska deca ne školuju i da im je mesto samo u kući.

Jako je teško raditi sa takvim ljudima. Samim tim što sam i ja jedna od njih, i što sam svesna činjenice da sam i ja mogla biti na njihovom mestu. Rad sa njima me ispunjava. Ispunjava me činjenica da nekom mogu da pomognem. U početku nisam mogla da savladam emocije.. Ali vremenom sam očvrsnula i shvatila da u ovom poslu nema mesta za emociju.“
O tome da li smo u Bosni i Hercegovini oštećeno preopterećeni identitetima – nacionalnim, religijskim, pa zbog toga u drugom planu ostavljamo desetine drugih koje svaki čovjek ima, Jovana Barbu kaže:
„Nove generacije će reći ne. A šta ćemo sa onima koji su preživeli ratna dešavanja i izgubili svoje najmilije? Sada govorim za svoj narod. Kada neko kaže Rom, svi pomisle na prosjačenje, na nešto ružno. Niko se ne zapita ima li neko od nas “drugačiji“… Nažalost.“
Lavovski se boriti, ključ je uspjeha, kaže ova mlada aktivistkinja. Šta to znači u praktičnom životu i šta iz svog iskustva poručuje svakoj ženi koju danas propituju, diskriminiraju ili stigmatiziraju?
„Život je čudan, nepredvidiv, nekada i nerealan. Lavovska borba u svakodnevnici je “jednostavna”:
1. Ustaneš iz kreveta i kreneš da se spremaš za današnji dan
2. Nabaciš osmeh na lice, bez obzira da li je tmurno ili lepo vreme
3. Gde god se zaputiš neka prepreka te čeka, a opet hodaš hrabro
4. Nekada ne stigneš ni da doručkuješ, ali si na terenu sa svojim ljudima
5. Za kraj dana legneš ponosan na sebe
Poruka je jednostavna. Trud + rad + doza bezobrazluka = uspeh. Nebo vam može biti granica, a možda ne ni to!“ – zaključuje Jovana Barbu.
Ženske priče realizira MAP uz podršku projekta BOLD.
(Buka Magazin)