Kako mi je pomogla psihoterapija

Misli pozitivno – Ne mogu da mislim pozitivno jer, blagi bože, izgubila sam tatu, šta je tu pozitivno?

Piši zahvalnice – Ne mogu da budem zahvalna što imam krov nad glavom jer mi je jako teško da se povežem sa sobom, a kamoli da se izopštim iz problema i fokusiram se na stvari koje mi nisu problem.

Ljubi sebe u rame – Ne mislim da vredim 3 dinara i izjeda me osećaj krivice.

Meditiraj – Zaista? Šesnaest anksioznih napada dobijem posle 30 sekundi udah-izdah metode.

Treniraj, upiši neki jezik, druži se s ljudima, sve to jesu opcije i ok su, ali ja ne mogu da podnesem sebe i ne vidim da će to što ću znati da se predstavim i na portugalskom moći da mi reši problem. Sredstva koja nam pomažu da se trenutno osećamo bolje, ne rešavaju problem na duge staze. Zato sam krenula na psihoterapiju.

Prijatelji su podrška, baš kao i porodica. Teretana, čitanje, trčanje, đuskanje, sve to pomaže, ali ne reševa uzrok, a još smo u školi iz istorije učili da rat ima uzrok i posledicu i da to nije isto. Rat koji sam vodila sa sobom imao je posledice koje sam mogla da prepoznam, ali nisam bila svesna svakog uzroka, a bilo ih je više.

Kada vam sve postane klimavo, dobro je što uvek možete da se oslonite na psihoterapiju. Svakog petka u 17h znala sam da imam sat vremena za sebe. To vreme i taj prostor i što je još važnije – stabilnost, igrali su važnu ulogu u mom životu kada je sve ostalo bilo tako teško i nepoznato.

Kada nisam mogla da ispunim sve zadatke koje sam sebi trpala, dodavala sam još zadataka samo da bih potvrdila da ja to ne mogu, da nisam sposobna, da nisam uspešna i da uvek držim kritičkog roditelja sitim i zadovoljnim.

Kada su me pitali kako se osećam jer sam izgubila tatu, koristila sam crni humor samo da bih izbegla suočavanje sa osećajem nemoći i strahom da sam možda loša ćerka jer mu nisam dovoljno često pričala koliko ga volim.

Kada je trebalo da budem ispunjena pored zrelog muškarca, bežala sam ka pelenašima koji ne znaju ni sebe da neguju, a kamoli druge, samo da bih sebi potvrdila da nisam vredna i voljena.

Kada je trebalo sebi da kažem Da, najglasnije sam to govorila drugima i rešavala njihove probleme, ispunjavala njihove želje, potrebe i prohteve.

Ja sam, zapravo, bila mešavina neostvarenih želja iz detinjstva, tuđih očekivanja i sopstvenog sabotiranja.

Psihoterapija nas uči kako da se oslobodimo osećaja krivice i suvišnosti, da prepoznamo i izađemo iz odnosa koji nam ne pružaju stabilnost, sigurnost i podršku. Ovo znači da sam napustila i tadašnji odnos sa sobom jer sam u takvom odnosu negovala Jelenu koja nije znala kako da se osloni na sebe. Ali! Ovo je važno ALI, nisam krivila takvu sebe jer da nije bilo nje, ne bih ni ja bila ovo sada. Na toj fotelji preko puta Ivi, shvatila sam koliko sam ja hrabro biće. Mislim, znate li kolika muda imaju ljudi koji kopaju po prošlosti, izvlače traume iz detinjstva i ružne uspomene i ponovo ih proživljavaju, grle ih i šalju ih gde im je mesto, šalju ih u prošlost.

“Ja sam takva jer mi je takav bio tata.”

“Ja sam takva jer moji roditelji nisu imali hrabrosti da se razvedu.”

“Ja sam takva jer sam srednje dete.”

Ovo su etikete. Svakako je lakše da iskoristimo etiketu iz prošlosti i opravdamo sebe i druge, nego da se suočimo sa najdubljim strahovima.

Da li ovo znači da je terapija bolna? Da. Zato kažem da tamo idu najhrabriji ljudi. Hello, vodite rat sa sobom i vi ste u prvoj borbenoj liniji. I to dobrovoljno. Pa, šta ste ako ne heroji i heroine? Dakle, neprijatne emocije i bolna suočavanja bili su deo mog procesa oporavka, međutim, psihoterapija mi je pomogla da identifikujem negativne obrasce i destruktivno ponašanje, a zatim nađem način kako da ih rešim.

Na kraju svega shvatite i da ne morate uvek da se cerekate i tražite svetlu tačku. Normalno je da nije sve normalno.

Znate li zbog čega nisam mogla da se povežem sa popularnom psihologijom i uvek mislim pozitivno? Zato što negativne misli pokreću okidači ili okolnosti koje izazivaju neprijatna osećanja, nisu moj izbor koji biram na nivou svesnog. Zato ne mogu da prihvatim i verujem da smo mi i samo mi krivi za baš sve što nam se dešava jer ako nismo svesni zbog čega nešto radimo, kako možemo da budemo krivi? Što ne znači da tu nesvesnost treba da zloupotrebimo, ali to je neka druga tema. Ta nametnuta pozitivnost zvučala mi je kao prikriveni krtički roditelj koji gunđa jer opet nešto nisam uradila, a sva druga deca jesu. Eto, ja sam opet negativna, a svi su kao nešto pozitivni i ispunjeni. Ma, daj! Terapija me nije terala da dok bacam zemlju na očev grob, u sebi mislim: KO ZNA ZAŠTO JE TO DOBRO, U OVOM TRENUTKU DESILO SE ONO ŠTO JE NAJBOLJE ZA MENE? Šta je, bre, najbolje za mene?

Naprotiv, naučila sam da prepoznam te okidače i kontrolišem ih. Mentalni i emocionalni problemi imaju uzroke i oni su za mene morali da budu smisleniji od nekog opšteg dobra i blagoslova koji mi univerzum šalje u vidu lekcije. Ukratko, bilo mi je potrebno da shvatim šta radim sa svojim životom i da dobijem uvid u to zašto stalno imam samodestruktivne modele ponašanja.

Sećate se poljupca u rame s početka teksta? E, pa, sada i previše tih poljubaca nije dovoljno, uvek ja sebi mogu još da dam.

Preuzeto sa: Lola Magazin