Aleksandra Ivanković: Nego da vas pitam, ono, kad već brinete za Pazarić…

Je li vam ok da se djeca (i odrasli) sa kompleksnim potrebama inače drže u institucijama, ako obećaju da ih neće vezivati i tući?

Budući da kao imam tog nekog iskustva i nešto ekspertize oko ostvarivanja i poštovanja prava djece i odraslih sa intelektualnim i psihosocijalnim invaliditetom, a i znam ponešto o pravima i potrebama žrtava, nekako imam potrebu da kažem koju.
Pazarić i ini postoje decenijama. To su mahom ustanove u kojima se djeca i odrasli sa kompleksnim potrebama skladište, i održavaju na životu podalje od nas – ‘zdravih, pravih i normalnih’. Potresne fotografije koje se od juče vrte po medijima nisu ništa novo (bar meni i kolegama koje se ovom problematikom bave decenijama) i iskreno, iznenađena da vas ima još iznenađenih na takve prizore. Šta ste očekivali od industrijskog pristupa invaliditetu? Da je to kao neki dugotrajni ljetni kamp, doživotna ekskurzija, šta?
Nego da vas pitam, ono, kad već brinete za Pazarić…
Je li vam ok da se djeca (i odrasli) sa kompleksnim potrebama inače drže u institucijama, ako obećaju da ih neće vezivati i tući?
Je li vam ok da djeca i odrasli žive u sobi sa desetak sličnih sebi, da ustaju kad im se kaže, obuku šta im se kaže, jedu kad i šta im se kaže? Da nemaju niti jedan ormarić koji mogu da zaključaju i zovu svojim? Da im i donji veš podijele jednom nedeljno kako kome šta zapadne? Day in, day out…
Je li vam ok da tinejdžer sa invaliditetom nema pravo da bira šta će da obuče, da klinci ne mogu ići van sa društvom i ne znaju šta je otići, recimo, u parkić na sladoled? Je li vam ok da beba sa invaliditetom zaspiva u sobi sa još pet ‘takvih’ bez majčinske blizine i roditeljske ljubavi?
Je li vam ok da se roditeljima djece sa kompleksnim potrebama, kao jedini izbor i podrška, ponudi da smjeste dijete sa kompleksnim potrebama u instituciju udaljenu 200 km, a da nemaju ni novac za autobus da odu da ga obiđu? Da se žene koje rode dijete sa invaliditetom gleda kao defektne i pita ih se šta li su to pogrešno radile u trudnoći, pa ih je ‘to’ snašlo?
A je li vam ok da jedno takvo dijete, recimo, sa vašim ide u vrtić? Da li bi vam bilo prihvatljivo da jedan ‘takav’ bude u razredu, da viče i ometa nastavu? Da li biste ohrabrili svoje dijete da se sa ‘takvim’ druži, pozove ga na rođendan?
Da li biste imali razumevanja za komšiju sa sprata čije odraslo dijete sa kompleksnim potrebama godinama ne spava noćima i danima, nego lupa u zid i pod? Da li bi vam bilo ok da se jednom ‘takvom’ dodijeli stan do vašeg da u njemu samostalno živi uz podršku? Da li biste ga pozvali na slavu, svadbu? Onako, komšijski?
Da li biste jednog ‘takvog’ zaposlili? Mislite li da ‘takvi’ treba da glasaju, imaju račun u banci, mogu da prodaju i kupe imovinu? Naslijede? Mogu li takvi da imaju vezu, sklope brak, imaju djecu i brinu se o njima?
Svaka čast onima što su išli pred parlament da traže akciju. Ali, nije dovoljno prestati vezivati ‘takve’ za radijator. Potrebno je prestati shvatati invaliditet kao bolest i tražiti od lica sa invaliditetom da se prilagode nama. How about da malo sebe preispitamo pa da shvatimo da nije problem invaliditet. Problem smo mi i što nam je ok da Pazarići postoje, a Nick Vujičić se dočekuje uz fanfare…
Aleksandra Ivanković, pravnica iz Banjaluke, radila je kao pravnik u Evropskom sudu u Strazburu, zastupala lica sa invaliditetom u Validity.org, bila direktor Inclusion Europe (evropska mreža lica sa intelektualnim invaliditetom i njihovih porodica), trenutno je zamjenica direktora Victim Support Europe.
Preuzeto sa: http://www.6yka.com

Povezani postovi:

Od radikalizacije do reformacije: Ispovijest jednog od prvih džihadista Francuske Radionica o štetnom uticaju nargile na mlade ljude Ženska Mentorska Mreža počela sa radom: Podrška za 54 žene na početku karijere