Ulazim u tu kancelariju, već dobrano ponižen, pogrbljen i nevažan, znojan i već poprilično miomirisan na samoga sebe od avantura prije nego li je ova kancelarija došla na red.
Klima u kancelariji radi na pristojnih 25-26 stepeni celzija dok je u čekaonici u kojoj sam prije ulaska u kancelariju stajao i čekao sa još dvadesetak ljudi na svoj red za traženje debilnih dokumenata bilo najmanje 40-ak stepeni.
On, nečiji amidžić ili dajdžić, daljnji ili bližnji rođak nekoga ”gospodina” iz neke stranke, kantonalni činovnik nekog izmišljenog sekreterijata ministarstva zdravstva za izdavanje dokumenata sa posebnim muhurom, da bi sa tim dokumentom i muhurom mogao lakše da pokucam na još jedno desetak vrata. U bijeloj košulji kratkih rukava, sa kravatom obješenoj na rub fotelje, koncentrisan na freecell igricu koja mu titra na monitoru kompjutera, bez podizanja pogleda prema meni, tj. stranci, izgovori:
On: Jah?
Ja: Dobar dan!
On: Šta ste trebali?
Ja: Iz socijalnog su me poslali sa ovim papirima da bi ovdje dobio neki zahtjev koji ću ispuniti da bi mi se odobrio lijek koji mi je prijeko potreban (pružam mu već pripremljene papire).
On: Jesil’ to kod Nevzete bio?
Ja : Sa nekim gospodinom sam pričao.
On: A ja, Nevzeta je na godišnjem, onda je garant Boki pričao sa tobom.
Ja: Nisam siguran kako se gospodin zove, nego, mogu li ja to ovdje završiti?
On: Sve se može završiti ako znaš prave ljude i pravi način.
Ja : (naivno, ko fol) Evo skupio sam sve papira što imam.Imam potvrde i doktora, komisija, zadnje nalaze i snimke.
On: Jel’ sve kovertirano i hronološki poredano?
Ja : Jeste!
On: Koliko tih koverti imaš?
Ja: (naivno, ko još jedan fol) Jednu.
On: Pa treba ih biti najmanje dvije, ako si sve dobro skupio i poredao.
On : Pa nije ti Boki dobro objasnio. Ništa, morat ćeš opet do Bokija pa ga opet nađi i neka ti, nasamo, objasni kakvi ti sve dokumenti trebaju i kako to sve da kovertiraš i poredaš, hronološki i po važnosti.
Ja: Aha?!
On: Tako, idi lijepo kod Bokija, pa kada se sa njim sve dogovoriš, e onda mi lijepo dođi sa svom dokumentacijom.
Ja: Znaš kako ćemo ti i ja care?
On: Kako ćemo?
Ja: Ti živiš u Tuzli, jel’ tako ?
On: Da, pa šta ?
Ja : E vidiš, možda nisi znao ali postoje u Tuzli neke ulice, polumračne i mračne. Ulice u kojima nema zaštitara, obezbjeđenja i kamera koje snimaju svaki ugao tvoga postojanja. Postoje te ulice, sokaci, mahale na koje će te život nekada navesti, i u toj istoj mahali, ulici, sokaku ćeš sresti mene, ispod nekoga drveta, kraj nekoga kontejnera, pored neke klupe. I znaj, taj tren kada me budeš susreo, u toj nekoj ulici, sokaku, mahali, to neko drvo, kontejner, klupa pored koje budem stajao će biti tvoj nišan ili nadgrobna ploča, kako ti odgovara.
Budite pozdravljeni i do skorog viđenja, jebo te Boki i ti njega ! I lagano izađem iz kancelarije na sada već prihvatljivih 40 stepeni celzija.
NAPOMENA: Sva imena ovoga maloga igrokaza su izmišljena ali događaj je istinit a dijalog je skoro pa 100% prenesen onako kao se odvijao. Ovakav i slični razgovori se takođe mogu upražnjavati i na drugim nivoima birokracije, samo je nebo limit, ili hronološki popunjena koverta…
Piše Mario Vranješ
