Prvi put u naselju u kojem živim u Sarajevu vidio sam migranta, kako stoji sa maramicama u ruci i prodaje ih.
Dao sam nešto sitno, jer sam žurio i sad sam sišao, htio mu dati neku svoju jaknu, koja samo stoji u ormaru bezveze.
Isti migrant, zove se Ali, dvadesetak godina, na istom mjestu, a desetak ljudi, komšija oko njega.
Neko je dobio jaknu, neko cipele, čizme, rukavice, vidio sam da je jedna teta donijela i vruće punjenje paprike.
Mogu nam sve uzeti, gaziti nam dostojanstvo i principe, ali ovom narodu nikad niko ne može oduzeti empatiju i ljudskost.
Jadni smo, a opet tako ponosni.
Siguran sam da su neki od onih ljudi od svojih usta odvojili da bi pomogli neznancu.
Neka nama nas!
Adi Bebanić
