Za neke, bila je pionir ženske seksualnosti, za druge, samo bogatašica sa uticajnim vezama.
Istina je da Mari Bonaparta (1882 -1962) – pranećaka bivšeg cara Francuske Napoleona Prvog i tetka princa Filipa, vojvode od Edinburga – nije prošla kroz istoriju nezapaženo.
I sama princeza, glavna interesovanja u životu bila su joj ženski orgazam i psihoanaliza.
I tako je ona postala učenica Sigmunda Frojda, a posle nekog vremena uspela je čak i da mu spase život.
Ali, iznad svega, Bonaparta je bila „slobodna žena”.
Prema njenim biografima, bila je fascinantan lik – podjednako se isticala u naučnim krugovima kao i u kraljevskom svetu i do kraja života tražila je odgovore na pitanje ženskog seksualnog zadovoljstva.
Princeza
Mari Bonaparta rođena je u Parizu, u slavnoj i imućnoj porodici.
Bila je ćerka Mari Feliks (rođene Blank) i princa Rolanda Napoleona Bonaparte od Francuske.
Njen deda bio je preduzetnik i osnivač Kazina „Monte Karlo” Fransoa Blank, slavan po ogromnom bogatstvu.
Ali njen život od samog početka obeležila je tragedija – zamalo je umrla na porođaju, a njena majka je preminula svega mesec dana kasnije.
Njeno detinjstvo bilo je problematično i usamljeno.
Bez druge dece u blizini, bila je privržena ocu – antropologu i geografu – a plašila se bake s očeve strane.
Bila je veoma radoznala od najranijih dana – u vezi sa naukom, književnošću, pisanjem, kao i vlastitim telom.
Jednog dana je „Nana”, jedna od mnogih žena koja ju je čuvala, zatekla Mari kako masturbira.
„To je greh! To je porok! Ako tu budeš radila, umrećeš!”, rekla joj je ona, kako je sama Mari zapisala u dnevniku 1952. godine.
„Bonaparta tvrdi da je odustala o klitorisne masturbacije negde sa osam ili devet godina, iz straha od Naninog upozorenja da je cena erotskog zadovoljstva smrt”, piše Neli Tompson u eseju „Teorija ženske seksualnosti Mari Bonaparte: Fantazija i biologija”.
Ona je odmalena bila buntovna i nije prihvatala ideju ženske potčinjenosti.
U tinejdžerskim godinama, uspešno je počela da studira jezike – uglavnom engleski i nemački – ali njena baka i otac naprasno su joj zabranili da dalje polaže ispite.
„Ona i Roland tvrdili su da republikanski neprijatelji porodice Bonaparta mogu da sabotiraju ispit u pokušaju da ponize porodicu”, kaže Tompson, citirajući iz Marinog dnevnika.
To je navelo Mari da izjavi: „Prokleto bilo moje ime, moja titula i moje bogatstvo! Proklet bio, posebno, moj pol! Jer da sam muško, ne bi osujećivali moj trud!”, tvrdi Tompson.
Pre nego što je napunila 20 godina, usred seksualnog buđenja, Bonaparta je imala aferu za oženjenim čovekom, jednim od očevih asistenata.
To se završilo skandalom, ucenom i poniženjem za nju.
Njen otac je rešio da upozna Mari sa čovekom za kog bi voleo da mu postane zet, princom Džordžom od Grčke i Danske (1869-1957), koji je bio 13 godina stariji od nje.
Mari je pristala i oni su se venčali 12. decembra 1907. godine u Atini.
Imali su dvoje dece, princa Evgenija i princa Pitera, ali njihov brak nije bio srećan.
Iako će sam brak potrajati 50 godina, Mari je brzo shvatila da njen muž ima istinsku emotivnu vezu sa vlastitim ujakom Valdemarom od Danske.
Mari – koji je i sama počela da ima ljubavnike i plašila se da je frigidna – pronašla je utehu od problematičnog života u studijama.
Istraživanje ženske seksualnosti
Mari je pokretala njena glad za intelektualnim znanjem i potreba da razume prirodu seksualnosti i ženskog zadovoljstva.
Ona je 1924. godine objavila esej „Beleške o anatomskim uzrocima frigidnosti kod žena” pod pseudonimom A.E. Nardžani.
„Bila je nezadovoljna činjenicom da nikada nije doživela orgazam tokom snošaja”, tačnije tokom penetrativnog seksa, kaže Kim Volen, profesorka bihevioralne neuroendokrinologije sa Univerziteta Ejmori, u Džordžiji (SAD).
„Odbijala je da prihvati uverenje da žene mogu da dožive orgazam samo preko direktne stimulacije klitorisa”, kaže profesorka Volen za BBC.
Mari je verovala da ako žena ne može da doživi orgazam tokom penetracije, to onda ukazuje na nekakav anatomski problem.
I tako je ona razvila teoriju – što je kraća udaljenost između ženinog klitorisa i njene vagine, veća je šansa da ona doživi seks tokom penetrativnog seksa.
Da bi potkrepila tu tezu, sakupila je mere više od 240 žena dvadesetih godina u Parizu.
Prema njenoj publikaciji, „podaci nisu sakupljeni sistematski, već iskustveno, kad bi žena odlazila na pregled kod lekara”, kaže profesorka Volen, koja je proučavala rad Bonaparte zajedno sa doktorkom Elizabet Lojd.
Prema ovim stručnjakinjama, „ona je podelila uzorke u tri grupe, u zavisnosti od udaljenosti između vaginalnog otvora i klitorisa, iako ne postoji opis kako je ta podela utvrđena.”
„Bonaparta je imala zanimljivu hipotezu. Razvila je tu teoriju da su žene građene različito i zato doživljavaju različite reakcije tokom snošaja”, kaže doktorka Lojd za BBC.
Ali njena teorija „potpuni je naglasak stavljala na žensku anatomiju, ostavivši po strani druge aspekte kao što su psihološka zrelost – i da li je žena ispunjena u životu, neurotična ili frigidna, da upotrebimo negativne izraze primenjivane za žene u ono vreme”, kaže ovaj specijalistkinja.
To je navelo Bonapartu da veruje da bi, ukoliko se žene podvrgnu operaciji da se klitoris premesti bliže vagini, one mogle da dožive orgazam tokom snošaja.
Nažalost, nije mogla da bude više u krivu.
„Operacija je bila katastrofa. Neke žene su izgubile sve senzacije. Ali Mari Bonaparta je toliko čvrsto verovala u te nalaze, da je i sama bila podvrgnuta operaciji, bez uspeha”, opisuje profesorka Volen.
To je nije pokolebalo. Ona to nije uradila samo jednom, već tri puta.
„Kad presečete mnogo nerava oko klitorisa, nećete imati jaču čulnu reakciju, već upravo suprotno, zato što presecate veoma važne nerve”, objašnjava doktorka Lojd, profesorka Istorije i filozofije nauke na katedri za biologiju Univerziteta u Indijani.
„Ona je verovala da je operacija jedini način da žene dožive orgazam tokom snošaja”, dodaje ona.
Blisko prijateljstvo sa Frojdom
Uprkos tome, Mari Bonaparta nije odustajala. Nastavila je da traži odgovore na svoje seksualno nezadovoljstvo i poteškoće u životu.
Ona je 1925. godine otputovala u Beč da se konsultuje sa psihoanalitičarem o kom se mnogo govorilo u pariskim medicinskim krugovima: Sigmundom Frojdom.
„U Frojdu je pronašla ono što joj je očajnički bilo potrebno, novog ‘oca’ kog će voleti i kome će služiti”, kaže Tompson u eseju.
Mari Bonaparta je postala njegov pacijent, ali su se vrlo brzo sprijateljili.
„Ona je bila jedna od prvih žena u Francuskoj koji ja studirala psihoanalizu, svakako lično kod Frojda”, kaže za BBC Remi Amoro, profesor psihologije sa Univerziteta u Lozani, u Švajcarskoj.
„Frojd je uživao u njenom društvu zato što nije bila ni ‘opasna žena’ ni akademik. Kad su se upoznali, Frojd je imao skoro 70 godina. A ona je bila zanimljiva, inteligentna i bogata žena koja se raspravljala s njim”, dodaje profesor Amoro.
Mari Bonaparta je postala istaknuta figura u psihoanalitičarskim krugovima u Parizu i čak je uspela da uvrsti nekoliko pacijenata u zvanični dnevnik kao aktivne princeze.
Zahvaljujući točku sudbine, spasla je Frojdu život kad je nacistička Nemačka okupirala Austriju.
Iskoristivši vlastito bogatstvo i uticaje, Mari je sredila da Frojd i njegova porodica pobegnu iz Beča u London, gde je on proživeo poslednje dane.
„Sa 82 godine, napustio sam dom u Beču i zbog nemačke invazije došao u Englesku, gde se nadam da ću okončati život u slobodi”, izjavio je Frojd u intervjuu za BBC 1938. godine.
Slobodna žena
Profesionalna zrelost na kraju je dovela Mari Bonapartu do toga da ospori vlastitu teoriju o ženskoj seksualnosti.
„Mari Bonaparta je potpuno odbacila vlastite prvobitne ideje”, kaže profesorka Volen.
„Objavila je novu knjigu 1950. godine, pod naslovom ‘Ženska seksualnost’, u kojoj je povukla sve u vezi sa njenim ranim proučavanjima”, dodaje ova stručnjakinja.
„Tu ona tvrdi da anatomija nema nikakve veze s tim i da je sve psihološki. U to vreme se bavila psihoanalizom već 25 godina”, kaže profesorka Volen.
Uprkos toj promeni mišljenja, „i dalje mislim da je njena originalna studija izuzetna”, kaže profesorka Volen, koja smatra da je Bonaparta bila revolucionarna žena.
Za profesorku doktorku Lojd, Mari Bonaparta je bila „fascinantna ličnost. Ona je jedna od mojih heroina, iako je i tragičan lik.”
Kad je u pitanju ženska seksualnost, „bila je daleko ispred vremena po znanju i razumevanju”, kaže doktorka Lojd, uprkos činjenici da je „bila silno nezadovoljna vlastitim telom”.
Profesor Amoro, koji je proveo nekoliko godina sređujući arhivu Mari Bonaparte u Parizu, smatra da je ona bila „neverovatna žena”, izuzetno dobro povezana sa svim književnim, političkim i kraljevskim krugovima svog vremena – prosto je poznavala sve slavne ljudi iz prve polovine 20. veka.
„Ona je izuzetno zanimljiva ličnost i za feministički pokret”, kaže on.
Mari Bonaparta je konačno došla do zaključka da je „njen doživljaj seksualnosti bio veoma patrijarhalan, zato što je bila ubeđena da postoji samo jedan način da se doživi orgazam”, kaže Amoro.
„Ali je istovremeno bila i veoma slobodna u razmišljanju – bila je složena žena koja se usudila da se suprotstavi Frojdu.”
(bbc.com)
