Nevidljiva i zaboravljena deca rođena iz silovanja tokom rata u Bosni i Hercegovini

Detaljan opis višestrukog silovanja njene majke i svih trauma koje je posle toga prošla, uz završnu rečenicu u izveštaju – da je ostala trudna sa jednim od silovatelja i rodila dete – Ajna Jusić iz Sarajeva pročitala je sa 14 godina.

Na izveštaju je stajalo i ime deteta – njeno.

„Bila je to potpuna trauma i pomračenje svesti”, seća se Ajna za BBC deceniju i po kasnije.

Iako nije bila u ratu, osetila je, kaže, „taj ratni šamar.”

Četiri godine kasnije, kada je napunila 18, sličnu istinu saznala je i Lejla Dejmon, na drugom kraju Evrope.

Lejlu je kao bebu usvojio par iz Velike Britanije, novinari koji su izveštavali iz rata u Bosni i Hercegovini.

Znala je da je usvojena, ali su joj tek kada je postala punoletna rekli da ju je „majka dala na usvajanje da je ne bi zadavila”.

Jer, i njena majka rodila je dete posle silovanja u ratu i preživela je ozbiljne psihičke traume.

„To je prilično čudan koncept za razmišljanje – da vas povredi neko koga niste ni upoznali”, kaže Lejla za BBC.

Osećala je, kaže, „fizičku bol”.

„To je iskustvo kao nijedno drugo”, dodaje.

Tokom rata u Bosni i Hercegovini koji je trajao od 1992. do 1995. godine, silovano je i seksualno zlostavljano između 12.000 i 50.000 žena, procene su Ujedinjenih nacija.

Iz silovanja je rođeno, procenjuje se, nekoliko hiljada dece, iako zvanični podaci ne postoje.

BiH nema registar ove dece, ali Ajna i Lejla članice su prve organizacije na svetu koja ih okuplja, pod nazivom – Zaboravljena deca rata.

Organizaciju je 2015. pokrenula psihijatrica Amra Delić.

„Čak i u to vreme, govoriti o deci rođenoj zbog rata, bio je tabu”, kaže Delić za BBC.

Sedam godina kasnije, BiH bi mogla da postane prva zemlja sveta koja će dodeliti deci rođenoj iz ratnog silovanja status civilnih žrtava rata.

Javna rasprava o promeni zakona koji bi to omogućio u Federaciji BiH, jednom od dva entiteta u zemlji, završena je 21. septembra 2022.

Da li zakon štiti decu žrtvi silovanja

BiH je podeljena na dva entiteta – Federaciju, u kojoj mahom žive Bošnjaci i Hrvati i Republiku Srpsku, u kojoj pretežno žive ljudi srpske nacionalnosti.

Tu je i poseban distrikt Brčko, smešten na severoistoku zemlje, za koji važe posebne regulative.

U Federaciji je 2006. usvojen Zakon o civilnim žrtvama rata, a žrtve silovanja i seksualnog zlostavljanja prepoznate su zakonom i dobijaju mesečnu nadoknadu.

U Brčko distriktu, usvojena je Odluka o zaštiti civilnih žrtava rata dve godine kasnije.

Slično zakonsko rešenje kao u Federaciji postoji u Republici Srpskoj od 2018.

Ipak, decu rođenu silovanjem prvi put su prepoznali tek zakonskom regulativom u Brčko distriktu tokom leta 2022.

Iako su simbolički upisani u zakon, nisu dobili nikakva prava.

„Ali i ovo je nešto, početak”, kaže Ajna.

Ajnina priča: ‘Žena sa detetom bez muža’

Ajna je krišom tražila majčina dokumenta iz rata po kući jer ju je celo detinjstvo morila misao ko joj je otac.

Majka joj nikada nije rekla, Ajna nije pitala, ali je „osećala da nešto nije u redu”.

„Sva deca su znala to ime, ime oca, samo ja ne”, kaže Ajna.

Mogla je da misli „da su se razveli, da je poginuo u ratu, kao i mnogi očevi mojih vršnjaka”.

„Ali u mom slučaju je bilo drugačije.”

Ajna je danas mlada žena od 29 godina, psihološkinja koja voli da gleda košarku sa prijateljima.

Živi u Sarajevu i vodi organizaciju Zaboravljena deca rata.

Kaže za sebe da je jedno vreme bila „navučena na seminare, istraživanja, volonterski rad”.

„Bile su mi, valjda, potrebne informacije da bih izašla na kraj sa svim užasima sopstvenog života”, objašnjava Ajna.

Životnu priču ne govori prvi put u javnosti.

Ipak, nije joj lako da počne da je odmotava i kao da nesvesno želi da još malo produži razgovor o drugim, običnim temama.

Užasi koje pominje, objašnjava, počeli su još pre njenog rođenja.

Tada su Ajninu majku 1992. silovali vojnici Hrvatske armije u mestu Zavidovići u centralnoj Bosni.

Majka je završila trudna u prvoj sigurnoj kući u Bosni za preživele od seksualnog nasilja, priča Ajna.

„Imala je tada nepune 22 godine”, dodaje.

Ajna je prve godine života provela u sigurnoj kući, među 150 žena žrtvi silovanja i seksualnog zlostavljanja.

Posle nekoliko godina, majka se, kaže, vratila u rodni kraj.

„Sa detetom i bez muža”, dodaje Ajna.

Veći deo detinjstva, Ajni nije bilo jasno zašto majku komšije i poznanici nazivaju pogrdnim imenima.

„Govorili su da je promiskuitetna, da treba da se srami”, seća se.

„Čak su iskopali majčinog momka iz osnovne škole i rekli mi – to ti je tata.”

Ajni nije bilo jasno zašto ljudi govore toliko ružnog o njoj, „kada je ona divna”.

„Verujem da se i danas to dogodi, da se žena vrati u malo mesto sa bebom i bez muža, ljudi isto reagovali”, dodaje.

Nisu samo zli jezici odraslih otežavali odrastanje Ajni.

Patila je i zbog vršnjačkog psihološkog nasilja jer su joj deca prepričavala ono što bi čula od roditelja.

Zato su se Ajna i majka, a zatim i njen očuh, stalno selili.

„Očuh je tu bio svetla tačka”, kaže Ajna.

Za nju je on „najkvalitetniji primer kako čovek treba da se odnosi prema nekome ko posle traume proživljava i užase okoline”.

„Ali ja sam odrasla bez tačne informacije o mom poreklu, mogu reći da se majka ne ljuti.”

Ta istina, dodaje, „jednostavno nije došla do nje” jer je mislila da „ako majka ne priča o tome, to nije tema koju treba da pominje”.

Pitanje koje je prati

Istinu je otkrila po preseljenju u Zenicu, gde je pošla u srednju školu.

Pitanje ko joj je otac sada više nije bilo samo na ulici i u ogovaranjima, sada je stiglo i do zvaničnih ustanova.

Prvi put ga je čula kada se upisivala u Medicinsku srednju školu kada je službenica pitala za ime oca.

„Ja sam rekla – tata je umro, a ona je tražila smrtni list.”

U tom trenutku, videla je majku kako užurbano ulazi u školu i razgovara tiho sa službenicom.

Drugi put, kaže, „nije bilo majke da je spasi”.

Profesor istorije ju je pred celim razredom pitao za ime oca.

„Ja sam otvoreno rekla da ne znam, ne znam ni sad ni odakle mi ta hrabrost”, seća se.

Rekla je da, kao zamenu, može da ponudi ime očuha i to je bio presudni trenutak kada je odlučila da mora da sazna istinu.

„Kada sam bila dete, pa čula zadirkivanja, ja bih se i potukla ili uzvratila pogrdno”, kaže ona.

„Ali kada imate 14 godina i svi to ime znaju, a samo vi ne znate – nešto se prelomi.”

Shvatila je da će je pitanje o imenu oca pratiti gde god da ode.

Saznanje

Proces saznavanja istine započela je sama.

Kada ne bi bio nikog kod kuće, pretraživala bi stare mamine dokumente, a jednog dana je pronašla prvi deo odgovora.

Bili su to iskazi o preživljenom nasilju iz sigurne kuće, policijskih službi, lekarske komisije.

„Jasno je stajalo da je majka posle ostala trudna i rodila dete sa imenom Ajna Jusić”, kaže Ajna.

Ajna skreće pogled i razmišlja. Nastavlja, samo naizgled istim tonom.

„Tragala sam ko sam, ali kada sam saznala, ćutala sam gotovo devet meseci”, dodaje.

Tek kada su svi okolo, i u školi i izvan nje, primetili da se čudno ponaša i pravi probleme, suočila se sa majkom.

„Bio je to najteži trenutak u mom životu”, opisuje.

„Ja sam se bojala da joj nisam podsetnik na sve što se dogodilo, ona se bojala da ja mrzim.”

Iako je susret bio jako emotivan, a razgovor težak, Ajna se nikada nije pokajala.

Jer, od tada, kaže, „obe uživaju jedna u drugoj”.

„Jer smo ono što jesmo i znamo sopstvenu čistoću u svemu tome.”

Lejlina priča: Kada te odbije neko koga ni ne poznaješ

Kao i Ajna, Lejla Dejmon ima 29 godina i strastveno se interesuje za psihologiju. Veruje u terapiju razgovorom.

Lejla trenutno živi u Mančesteru, drugom po veličini gradu u Velikoj Britaniji, severno od Londona.

Bavi se marketingom, voli šetnju, jogu i odlaske u restorane.

Iako je nisam upoznala uživo, deluje kao praktična mlada žena vedrog duha.

Pre 11 godina se nije tako osećala.

Tada su joj roditelji koji su je usvojili rekli istinu o njenom ocu – da je silovao Lejlinu majku tokom rata u Bosni i da ona nije imala snage da zadrži dete.

Odlučili su da je pravo vreme da joj saopšte istinu tokom tronedeljnog odmora baš u Bosni.

Lejlini roditelji, Den i Sijan Dejmon su tokom izveštavanja iz ratom zahvaćene Bosne, intervjuisali Lejlinu majku posle porođaja 1992.

Kada su shvatili šta je sve preživela i u kakvim uslovima žive deca u sirotištu u Bosni, odlučili su da usvoje bebu.

„Bila sam preplavljena”, seća se Lajla.

„Teško je shvatiti rat i njegove posledice ako ga nisi preživeo.”

Prvo je pomislila „koje je sve strahove njena majka iskusila.”

Naredne godine su Lejli bile najteže.

„Silovanje je takva tema da se, čim je pomenete, ljudi osećaju neverovatno neprijatno.

„Međutim, što više pokušavate da izbegnete nešto što je bolno ili neprijatno, to je gore”, kaže.

Trebalo joj je mnogo vremena da shvati da joj je potrebna pomoć.

„Bio mi je neophodan neko da me vodi kroz celo iskustvo identiteta, odbacivanja i seksualnog nasilja.”

Išla je na terapiju devet meseci, ali kaže da bez ljubavi i podrške roditelja i prijatelja, nikada ne bi mogla da prebrodi taj period.

Iako su joj prijatelji mnogo pomogli „nekada im je bilo jako teško da razumeju sve, jer nikada nisu bili u Bosni”.

„Znali su samo jedan deo mene, kakva sam u Engleskoj”, dodaje.

Upoznavanje sa biološkom majkom

U prvom trenutku, kaže da nije znala da li će ikada upoznati biološku majku.

„Mislila sam da će me opet na neki način odbiti”, dodaje.

Znala je „da bi to bolelo, iako je nije poznavala.”

Ipak, godinu dana kasnije, Lejla je pozvala ambasadu BiH u Velikoj Britaniji.

Odlučila je da želi da upozna majku.

Dopisivale su se četiri ili pet godina, pre prvog susreta uživo, koji je organizovala Ajna.

Lejla je mesecima bila zabrinuta zbog susreta, njenih i majčinih emocija, da je ne podseća na strahote koje je preživela, ali i načina komunikacije.

„Ja ne govorim bosanski, ona ne govori engleski”, objašnjava.

Najzad su se upoznale 2017.

Lejla je došla u Bosnu, a susret opisuje kao „nadrealno iskustvo”.

Svi ostali su ušli su u sobu pre Lejle.

Kada je ugledala majku, strah zbog nepoznavanja jezika je iščilio, a emocije navrle.

Danas, kaže Lejla, imaju dobar odnos.

„Uvek odem da je vidim kada dođem u Bosnu”, dodaje.

„Kao zemlja koju volim, Bosna će mi uvek biti drugi dom.”

Ipak, svaki put, Lejli se čini da može da „omiriše uticaj rata u prostoriji”, kao i svih sećanja koje ih more.

Upoznavanje Ajne i Lejle: Deca iz zlo(čina)

Lejla je njenu priču ispričala za BBC u Londonu još 2014, kada je imala 21 godinu, ali nije znala nikoga ko je proživeo ništa slično.

Ajna je tada već sedam godina znala istinu o vlastitom poreklu, ali nije poznavala drugu decu slične sudbine.

Upoznala su se zahvaljujući Amri Delić, neuropsihijatrici i psihoterapeutkinji iz Tuzle.

Ona je godinama radila za ženama žrtvama ratnog silovanja.

„Neke od tih žena su imale decu iz tog (zlo)čina”, priča Amra za BBC.

Iako se brojne institucije bave ženama žrtvama, decom se niko nije bavio, dodaje.

Za termin – deca rođena zbog rata – prvi put je čula u junu 2015, kada je na međunarodnoj konferenciji upoznala decu okupacije iz Nemačke, odnosno rođena iz silovanja počinjenih u Drugom svetskom ratu.

Delić je odlučila da sprovede istraživanje koliko dece slične sudbine ima u Bosni, kako žive i koje su njihove potrebe.

Rehana, Božica i Halida samo su neke od žrtava seksualnog nasilja u Bosni i Hercegovini:

Na sve moguće načine se dovijala da okupi decu rata – lične kontakte, zvala je institucije, škole, domove za decu, udruženja psihologa, strane organizacije.

„To je bio najteži deo”, seća se ona.

Među onima sa kojima je razgovarala je, kaže, „vladala atmosfera opšte anksioznosti”.

„Pronašla sam više dece nego što je učestvovalo posle u istraživanju”, objašnjava.

„Neka deca ili njihove majke su odbili učešće, a nailazila sam i na decu koja još ne znaju istinu o svom poreklu.”

Zatim je pozvala sve koji su se odazvali na sastanak.

Sastanak koji menja život: ‘15 glava koje te razumeju’

Ajna je pre sastanka poznavala samo jednog čoveka iste sudbine kao njene.

„Najsvetlija tačka života jeste bila kada sam upoznala Alana”, momka koji je takođe rođen iz silovanja, kaže Ajna.

„Bilo je to svetlo na kraju tunela. Kada sam ga dodala na Fejsbuku, to svetlo gori.”

Onda ju je pozvala Amra Delić i pitala da dođe na sastanak.

Tog aprila 2016, ušla je u sobu sa 15 nepoznatih ljudi, a Delić im je predstavila prve rezultate istraživanja.

Ajna kaže da je prvi put „osetila da nije jedina na svetu”.

„Sedela sam u prostoriji sa 15 glava koje bi mi rekle – razumem.”

Susret je, kaže, bio divan, a svi su posle njega razgovarali i sa roditeljima.

„Bilo je tu i crnog humora, ali nije bilo potpitanja, svi smo se razumeli.”

Lejla kaže da joj je neopisivo značilo što je upoznala Ajnu i ostalu decu.

„Kako živim u Velikoj Britaniji, osećala sam se neverovatno izolovano, kao da nigde ne pripadam”, kaže ona.

Osetila se rasterećeno jer nije morala ništa da objašnjava jer su okupljeni „i sami slično iskusili”.

Siromaštvo i depresija

Ajna je studije završila u Sarajevu, ali bez pomoći države.

Da bi platila stan i hranu, godinama je radila po kafićima.

Za razliku od dece čiji su roditelji poginuli u ratu, prema zakonima u Bosni, nije imala pravo na posebne stipendije tokom školovanja, prvenstvo pri dobijanju stana, psihološku i dodatnu zdravstvenu pomoć.

„Kao dete ratnog silovanja, bila sam potpuno nevidljiva, a tako specifična.”

Do sličnih saznanja došla je i u istraživanju Amra Delić.

„Deca rođena zbog rata odrastala su bez podrške i pomoći društva, neki od njih su i emocionalno zapostavljeni i žive u ekstremnom siromaštvu”, kaže ona.

Mnogi su, dodaje, uskraćeni za pravu istinu o poreklu.

Ova deca se suočavaju i sa povećanim rizikom od razvoja mentalnih poremećaja, poput depresije i postraumatskog sindroma, kaže psihoterapeutkinja.

„Stigmatizacija je bila prisutna u 85 odsto slučajeva, a polovina ih je izjavila da je stigma negativno uticala na kvalitet njihovog života, odnose sa drugima i postignuća.”

Kako su deca Bosne i Hercegovine preživela rat:

Delić je odlučila, zajedno sa mladima koje je okupila, da izađe u javnost 2018. godine.

„Jako je važno prepoznati i društveno priznati decu rođenu zbog rata kao ranjivu kategoriju”, dodaje ona.

„Tako im vraćate dostojanstvo i osećanje pripadanja.”

Ajna misli da je udruženje Zaboravljena deca rata posebno bitno jer ne govore o ratu, već o posledicama.

„Ne govorimo o tome šta je bilo pre 30 godina, već o nama koji danas živimo i koračamo”, kaže Ajna.

Misli i da je veoma važno što je udruženje etnički i politički neobojeno.

„Ljudi svih etničkih grupa su doživeli silovanje tokom rata”, dodaje.

Već skoro deceniju, Lejla govori da je dete rođeno iz seksualnog nasilja.

„I čini se da postoji blagi pomak u našem prepoznavanju”, kaže Lejla.

„Međutim, deca su ostala bez podrške kroz detinjstvo i adolescenciju, osećajući se usamljeno, izolovano i odbačeno. To je ceo život traume i bola.”

Ajna, Lejla i Amra sada se nadaju novom pravnom rešenju – koje treba da se usvoji izmenom zakona u Federaciji.

Prema predlogu zakona, koji je jednoglasno usvojen tokom leta 2022, deca rođena iz silovanja bi prvi put na svetu dobila prava kao civilne žrtve rata.

„Podrazumeva se da smo se svi rodili na normalan način”, kaže Ajna.

„A niko, sem tog zakona u Brčkom, nije priznao način na koji sam se ja rodila, a za koji ni majka ni ja nismo krive.”

Još jednu borbu vode članovi udruženja Inicijativa jednog roditelja.

Oni su prečešljali ustav i zakone i shvatili da u njima ne postoji obaveza da se u ličnim dokumentima upiše ime oca.

„A to ime vam bukvalno na svakom koraku traže”, kaže Ajna.

Tako su na adrese 75 opština u Federaciji poslali zahtev za izmenu, u kom se traži da u bilo kojem dokumentu, diplomi, zdravstvenim nalazima, ne mora da piše ime oca.

„To je izmena koja košta nula maraka, a nama će promeniti život da ne pišemo to ime”, dodaje Ajna.

Do sada su, uz veliku podršku javnosti u BiH, uspeli da promene regulativu u 11 ili 12 opština.

U Ajninim zdravstvenim nalazima i dalje stoji ime oca, ali ne i na diplomi sa fakulteta.

Ne mora da ga piše ni kada ide u opštinu Sarajevo, kojoj pripada.

Imena novih očeva

Lejla živi daleko od problema u Bosni, ali kaže da je noću drži budnom što vidi da se isto nasilje i u drugim ratovima ponavlja.

„Najveći mi je strah što znam da će se novo ljudsko biće naći u istom bolu.”

Obe mlade žene zahvalne su što imaju jedna drugu.

Kada je srela Ajnu i druge članove udruženja, Lejla kaže da je „znala je da zaista razumeju”.

„Koliko god to grozno zvučalo, lakše vam je kada znate da način na koji ste se vi rodili – nije jedini takav slučaj na svetu”, kaže Ajna.

Prvi put je Ajna očevo ime pročitala u majčinim nalazima.

Jer, majka je dala procenu, na osnovu datuma njenog rođenja i fizičkog izgleda, ko bi od silovatelja mogao da joj bude otac.

Ipak Ajna nikako ne bi pristala da ga upozna.

„Ako bih u životu dozvolila sebi takvu vrstu kontakta, pristala bih da dođem na izricanje presude za sve što je učinio”, kaže.

„Za spokoj sopstvenoj duši i mir.”

Niko od ljudi koje je Ajnina majka označila kao silovatelje, nije osuđen.

„Delimo isti vazduh i hodamo istim asfaltom sa silovateljima.”